У ЧЕМУ СЕ САСТОЈИ ХРИШЋАНСКО САВРШЕНСТВО? ДО САВРШЕНСТВА СЕ ДОЛАЗИ БОРБОМ. ЧЕТИРИ НЕОПХОДНА СРЕДСТВА 3А БОРБУ
Човек од природе жели да буде савршен, а то му је и стављено у задатак. Будите савршени, рекао је Спаситељ, као што је савршен отац ваш небесни (Мaт. 5,48). У чему се састоји то савршенство? Има људи који мисле да се оно састоји у посту, бдењу, поклонима, спавању на голој земљи, у свршавању многих молитава у дому и у дугом стајању на богослужењима у цркви. Други опет држе да се оно састоји у такозваној умној молитви, усамљеништву, пустињаштву и монаштву.
У ствари, све те врлине и сви ти подвизи сами по себи не представљају савршенство него су само средства за његово достизање. Савршенство се састоји у приближавању Богу и животу у јединству с њим.
А да су подвизи и врлине само средства, и то стварна средства, то је несумњиво. Свети људи се њима користе да би помоћу њих савладали своју грешну природу и одолели својим главним непријатељима: телу, свету и злом духу. Посте да би укротили тело, бде да би изоштрили духовни вид, спавају на голој земљи да се не би разнежили сном, проводе време у ћутању и одају се усамљеничком животу да би избегли и најмањи повод да учине нешто чиме би увредили Бога, моле се, стоје дуго на богослужењу и чине друга побожна дела да им се пажња никако не би одвајала од мисли на небо.
Не сме се никако заборавити да те врлине могу онима који у њих полажу сву наду нанети велику штету. Не саме по себи, јер су оне свете, него кривицом баш оних људи који се њима неправилно користе. Обраћајући пажњу само на спољна дела они остављају срце да ходи по својим жељама и по жељама злог духа, који им, видећи да су скренули с правог пута, не брани да се не само радо подвизавају, него да телесне подвиге, по својој сујети, још већма умножавају. Осећајући при томе извесне духовне утехе, ти људи почињу мислити да су се уздигли до анђела, понекад пак, удубивши се у размишљање о извесним високим, неземаљским истинама, замишљају да су сасвим изашли из области овога света и уздигли се до трећег неба.
Али колико они греше и како далеко стоји од њих право савршенство, може свако видети ако посматра њихов живот и њихово владање. Они обично желе да их људи у свим приликама сматрају вишим од осталог света, воле да живе по својој вољи и увек су упорни у својим одлукама, слепи су да виде своје погрешке, али су врло оштровиди и ревносни у претресању речи и дела других. Не могу да подносе да људи указују неком поштовање, јер мисле да оно припада једино њима. Ако им ко смета у побожним занимањима и подвизима, одмах се узрујавају, ускипе гневом и измене се тако да више и не личе на себе. Ако им Бог, желећи да им помогне да упознају себе и да их упути на прави пут, пошаље страдања и болести, или допусти да буду изложени гоњењима преко којих Он обично испитује ко су Његове праве слуге, тада се покаже шта се скривало у њиховом срцу и како су ти људи дубоко разривени гордошћу. Јер ма каква невоља да им се догоди, они неће да приклоне главу пред вољом Божјом и да се уздају у праведне судове Његове, нити желе да по примеру Онога Који се понизио и Који је пострадао ради нас, понизе себе и сматрају своје гонитеље за добротворе, за оруђе божанске наклоности и помагаче на путу спасења.
Ти се људи налазе у великој опасности. Пошто им је помрачен ум, погрешно суде о себи. Посматрајући своје спољашња побожна дела, налазе да су добра те мисле да су већ достигли савршенство, горде се и почињу да осуђују друге. Ту већ нема могућности да би их неко могао упутити на прави пут, осим нарочите помоћи Божје. Лакше ће се обратити добру јавни грешници, него онај који се заклања спољашњим добрим делима.
Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим. С тим је нераздвојно везано сазнање свог ништавила и своје склоности свакоме злу, љубав према Богу и одсуство љубави према себи смиравање не само пред Богом него и пред свим тварима, потпуно одречење од своје воље и савршена покорност вољи Божјој.
Можда се желиш трудити да постигнеш савршенство? Нека је благословена твоја намера. Али се већ на првим корацима припреми на труд, зној и борбу. Мораш све принети на жртву Богу и чинити једино Његову вољу. У самом себи наићи ћеш на многе жеље које траже да буду задовољене, без обзира да ли је то сагласно с Божјом вољом или није. Да би постигао циљ који си себи поставио, потребно је да већ у почетку подвига угушујеш своје жеље, а на крају да их сасвим погасиш. Да би у томе успео, мораш себи забрањивати зло и принуђавати себе на добро. Мораш се непрестано борити са собом и са свим што иде на руку твојим жељама, што их распирује и подржава. Припреми се за такву борбу и знај да се венац даје једино храбрим борцима.
Уколико је та борба тежа од сваке друге - јер кад устајемо против себе налазимо противника у самоме себи - утолико је победа славнија од свих осталих победа, и што је најважније, она је најугоднија Богу.
Ако желиш да из те борбе изађеш као победилац, неопходно је да се строго придржаваш ових правила:
1) Никада се и ни у чему не уздај у себе. 2) Имај у срцу увек чврсту наду на Бога. 3) Непрестано се подвизавај.
4) Непрекидно се моли.
НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ
У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу, него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља. Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно - моралних моћи, ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
КАКО СЕ МОЖЕ ЗНАТИ ДА НЕКО ЖИВИ С НАДОМ У БОГА И НЕ УЗДА СЕ У СЕБЕ
Неки самоуверени људи мисле да су сву наду положили на Бога, а у ствари нису, у што се сами могу уверити кад посматрају себе после пада. Ако жале што су пали, прекоравају себе, али истовремено и говоре: "Учинићу то и то и тако ћу загладити последице пада", то је сигуран знак да су се и пре пада уздали у себе, а не у Бога... И уколико је њихова туга због пада већа и неутешнија, утолико је сигурније да су се превише уздали у себе, а врло мало у Бога. Ко пак не рачуна са собом, него се узда у Бога, тај се, и кад падне, не чуди много и не предаје превеликој тузи, јер зна да се то догодило због његове слабости, а још више због његовог уздања у Бога, те после пада повећава неуздање у себе и стара се да удвостручи и повећа смирену наду у Бога.
Затим, мрзећи страсти које су биле узрок тога пада, мирно подноси трудове покајања, оружа се надом на Бога и с великом се храброшћу бори са својим непријатељима до смрти.
Волео бих да о свему овоме размисле људи који сматрају себе духовним и пуним врлина. Кад они падну у какав грех, муче се и тугују и нигде мира не налазе. А кад се заморе од тог мучења и жалости, која код њих долази једино из самољубља, одлазе опет побуђени самољубљем духовном оцу да се ослободе тог терета. А то је требало учинити одмах после пада, и то не због чега другог, већ једино из жеље да се што пре опере нечистоћа греха којим се ожалостио Бог и да се добије нова снага против себе самога у светој тајни покајања.
ПОГРЕШНО ЈЕ СМАТРАТИ ПРЕВЕЛИКУ ТУГУ ЗБОГ УЧИЊЕНОГ ГРЕХА ЗА ВРЛИНУ
Погрешно мисле они који сматрају превелику тугу, која код њих настаје по учињеном греху, за врлину. Не увиђају да та превелика туга бива због гордости и самоуверености и да баш она доказује да се много уздају у себе и своју снагу. Мислећи да су нешто велико, узели су на себе много у нади да ће сопственим снагама то савладати. Увидевши после пада да су слаби, чуде се као да су доживели нешто неочекивано, тугују и падају у малодушност, јер виде да су срушени идоли (а то су они сами) на које су полагали све наде. То се не догађа човеку који се узда једино у Бога и не очекује ништа добро од себе. Он и када падне у какав грех, премда осећа тегобу и жалости се, ипак не мучи се толико јер зна да је пад дошао због његове слабости, и то за њега није нешто неочекивано и ново.
